Борбени задаци 63. падобранске бригаде у рејону Мостара и широј околини везани су за два периода. Први је трајао од доласка у Мостар, контрола аеродрома и хелиодрома, па све до избијања рата у Босни и Херцеговини. Тада су се обављали задаци борбеног обезбеђења објеката тадашње ЈНА и службе трагања и спасавања оборених пилота. Други период чине интензивна борбена дејства током којих су падобранци имали жртве. Падобранску борбену групу чинили су старешине, војници, малобројни војници по уговору и припадници резервног састава. Једна акција, ипак, заслужује посебну пажњу. Реч је о извлачењу војника, старешина и чланова њихових породица из опкољене касарне у Чапљини, која је данима била под жестоком ватром противника. Њој је претходила слична акција, када су из једног истуреног војног објекта спасавани војници из окружења. У том случају мања падобранска група је прешла чамцем на другу обалу Неретве, која је фигурирала као граница зараћених страна. Уз одређену ватрену подршку, која је имала за циљ одвраћање пажње противника, та мања група је успела да дође до опкољених војника, а затим их истим тим чамцем преведе на другу страну. Због смелости и умећа које су падобранци до тада показали изабрани за наредну „немогућу мисију”.

Поручник Џо је већ имао ауторитет прекаљеног борца. Млад, храбар, неустрашив. Својом проницљивошћу и мудрим наступом умео је да наметне мишљење и старијима од себе. Вероватно је због тих особина био изабран да преузме одговорност и изведе акцију која ће ући у анале специјалних дејстава. Са задатка је враћен у Ниш где је примио ново наређење, и са три авиона се упутио у Мостар. Мали, процени колико ти падобранаца треба да извучеш људе из опкољене касарне и како мислиш да то изведеш? - издао му је задатак генерал Момчило Перишић, тадашњи командант Корпуса у Херцеговини. Џо је знао да је реч о касарни у Чапљини, где су хрватске паравојне формације десетак дана држале под непрекидном ватром око 200 војника, старешина и чланова њихових породица. Окупио је 27 падобранаца, углавном резервиста, који су имали велико борбено искуство. И како то бива на задацима где је врло мала шанса да се борац врати жив и здрав, постављен је један од основних услова - добровољност. Џо их је све лично познавао и имао је поверења у њих. - Упозорио сам своје војнике да уколико било шта проговоре о тој акцији, било коме, треба да знају да смо истог часа проваљени. У том случају противник ће нас дочекати спреман и сви ћемо изгинути. Зато се потрудите да нико и не посумња да се било каква акција спрема - сећа се Џо.

 

ПЛАН

Убрзо је изнео план претпостављенима, чија је основа била изненађење. - Потребно ми је девет транспортних хеликоптера Ми-8 са по три члана посаде. Један ће бити командни, у којем ће се налазити 12 падобранаца у улози службе за трагање и спасавање за случај да нека летилица буде оборена. У осталих осам биће по два падобранца. Један да помаже људима да се укрцају, а други као борбено обезбеñење и за случај да је нешто од борбених средстава која остају у касарни потребно минирати или онеспособити.

ХАОС И МЕТЕЖ

Било им је чудно зашто наступа са тако малим бројем људи. Зашто само два падобранца у хелихоптеру усред ватреног пакла? - Био ми је потребан простор да сместим људе које извлачим. А с друге стране, ако летилица буде оборена, мања је штета ако у њему настрадају само двојица падобранца него да их је више. Акција је имала искључиво одбрамбено и хуманитарно-спасилачко обележје. Након извиђања рејона, процена је показала да ће акција бити далеко опаснија и тежа него што су у први мах предвиђали. Извиђали су из хеликоптера којим је пилотирао покојни Милан Митић Талијан. Ако од девет хеликоптера вратимо четири, сматраћемо то успехом, гласила је кратка констатација одговорних старешина. Када је дошло на ред да Џо као најмлађи изнесе план дејства, сви су га пажљиво слушали. Тражио је да авиони бомбардују уочене циљеве и противничке ватрене положаје. Када они заврше посао, улазе падобранци са хеликоптерима, а за то време артиљерија наставља ватру непосредним гађањем. Ако гранате лете убацним путањама, постоји реална опасност да погоде летилице. Проценио је да хеликоптери не смеју да буду у рејону дејства дуже од десет минута. Довољно времена да се извуче људство из опкољене касарне, а да противник не успе даконсолидује своје снаге. Било је то време отвореног сукоба у Мостару и том делу Херцеговине. Постојале су три зараћене стране - Хрвати, Муслимани и Срби. У општем хаосу и метежу, свако се трудио да спасе бар део своје имовине. Док је обилазио свој стан, чувеног Талијана киднаповале су комшије и одвеле га у хрватско заробљеништво. Кључни пилот који је знао све о акцији пао је у руке противнику. - Нико више није ни спомињао акцију. У једном тренутку сам помислио да је све пропало – присећа се Џо. Прошло је више од недељу дана када је изненада дат сигнал за покрет. Тог 23. априла 1992. године око 17 часова као да се ураган са неба спустио на положаје у околини чапљинске касарне. Авиони Ратног ваздухопловства непогрешивом су ватром неутралисали противника. Тек тада су војници у касарни добили поруку да се спреме за евакуацију. Након двадесетак минута, у жариште борбе су улетели хеликоптери. За то време тукла је артиљерија. - Када сам видео да прва два хеликоптера излазе из зоне дејства, мислио сам да све иде по плану. Нисам ни слутио да су већ били изрешетани и да се празни враћају назад. Акција је настављена и потрајала је дуже него што сам очекивао. Веза између нас је била често у прекиду, тако да у једном тренутку нисам имао потпуни преглед ситуације на терену. Уздао сам се у храброст и знање пилота и мојих падобранаца. када сам видео да се извлачи и осми хеликоптер, командовао сам прекид дејстава и повратак у базу - присећа се Џо. Вешти пилоти и неустрашиви падобранци спасли су више од 170 људи из опкољене касарне. У тој акцији је оборен и рекорд у броју људи превезених хеликоптером Ми-8, јер су у једном од њих била укрцана 43 војника. На тај начин су оборене све дотадашње процене о могућности превоза тим типом летилице. Хеликоптери су се без губитка вратили у Мостар. Сви су били "избушени", па је право чудо да нико није повређен и да нека летилица није била оборена. Додуше, један хеликоптер се вратио само са једним мотором, али је, ипак, стигао на територију коју су контролисале наше снаге и искрцао неповреñене војнике и цивиле.

ДРАМА

У смирај драматичног дана, хрватске снаге су се прибрале од изненађења и успеле су да оборе два авиона типа "јастреб" Ратног ваздухопловства ЈНА, који су били у улози обезбеђења саме акције. Нажалост, двадесетак особа је и даље остало у касарни. Они су, као и оборени пилоти, пали у хрватско заробљеништво, те су касније размењени. Цела акција је текла тако брзо да ни ми нисмо тога били свесни. Деловало је као да смо на некој озбиљнијој вежби. Када се све завршило, могли смо да сумирамо резултате. Готово да није било хеликоптера који није изрешетан. И права је срећа да баш нико није страдао, нико није био рањен ни огребан. Са садашњим искуством гарантујем да би се у мирнодопским условима догодио бар један ванредни догађај у току извођења такве или сличне вежбе са десетак хеликоптера. Изгледа да срећа прати храбре, а ми смо тог дана у пакленом вртлогу, поред храбрости, и умешности пилота који су летели хеликоптерима, јер без њих и ми падобранци бисмо остали приковани за земљу. Ту се на делу видело колико зависимо једни од других - казивао нам је Џо.

 

„Вечерње новости” - фељтон аутор Владица Крстић