Мој отац, Стојадин Петковић, рођен је 16. фебруара 1938. године, у селу Беловиште, око 20
километара североисточно од Тетово, срез Доњи Полог, Вардарска Бановина Краљевине Југославије.


Како и зашто тамо?


Деда Тодор, очев отац као ратно сироче јер је прадеда Јосиф погинуо као српски војник у Првом светском рату, завршио је Богословију и добио парохију у Беловишту. Одмах по почетку окупације, пред арнаутско-бугарско-италијанским терором, деда се са породицом вратио у врањски крај, одакле су и он његова супруга, моја бака, били.
То је очев први одлазак са територије садашње Северне Македоније. Након завршетка Гимназије у Врању, отац је уписао Војну академију ЈНА, 13. класа, коју је завршио
1960. године.
И сам упис у Војну академију је имао своју предисторију…

Наиме, при конкурисању навео је најпре Морнаричку војну академију, у Сплиту, па Техничку војну академију, у Загребу, и, на крају, ВА ЈНА, у
Београду. Надлежни душебрижник из војно-територијалног органа, неки вечити капетан, уз документа за пријем, написао је и „позитивну“ карактеристику тако да су, прочитавши је, документа из Сплита само прослеђена Загреб а одатле у Београд. Тадашњи начелник ВА КоВ, генерал Фрањо Херљевић, првоборац и народни херој, иначе Хрват из Босне и Херцеговине, заинтересовао се који је то кандидат, са таквом карактеристиком, који жели у Војну академију и наредио је да оца позову, накнадно, на селекцију. И примљен је. А основни „проблем“ у тзв. карактеристици је био то што је свештенички син.

Почиње војничка каријера…


-командир Пратећег вода 3. пешадијске чете и извиђачког вода 168.пешадијског пука, гарнизон Штип,
-командир извиђачког вода и 3. пешадијске чете 3. пешадијског батаљона 212. пешадиског пука,
гарнизон Титов Велес,
-командир 1.вода 1. стрељачке чете Моторизованог одреда (Југословенски одред UNEF, 19. смена) на
Синајском полуострву, Египат,
-командир 2. пешадијске чете 3. пешадијског батаљона, командант 2. пешадијског батаљона и
помоћник начелник Штаба за оперативно-наставне послове 89. пешадијског пука, гарнизон Врање,
-начелник Одсека за оперативно-наставне послове у Штабу Команде 42. моторизоване дивизије и
-командант 592. моторизоване бригаде, гарнизон Куманово,
-командант 50. лаке (партизанске) дивизије и начелник Штаба Команде 26. пешадијске дивизије,
гарнизон Штип,
-помоћник команданта 42. Корпуса за координацију са ТО и ДПЗ и помоћник команданта 42. корпуса
за позадину, гарнизон Куманово и
-помоћник команданта Лесковачког корпуса за позадину, гарнизон Лесковац, са које дужности му је
1993. године престала професионална војна служба, са правом на пензију.


У 33 године професионалне војне службе, уз наведене дужности, стају и деветомесечно школовање у Школи за усавршавање пешадијских официра, двогодишња Виша војна академија, двогодишње ванредно школовање у Школи народне одбране, разни обавештајни и оперативни курсеви, логоровања (зимска, летња и покретна), тактичке вежбе различитих нивоа, здружене тактичке вежбе, укључујући и „Јединство 83“ (ЗТВ ранга маневра), учешће у рашчишћавању рушевина у Скопљу, после земљотреса, период потпуне борбене готовости на граничним положајима 1968.године током такозване Чехословачке кризе 1 , периоди потпуне борбене готовости за време криза 1979. и 1980.године на источним границама СФРЈ, шестомесечна дислокација 592. моторизоване бригаде 1981. на територији Косова и Метохије, гарнизон Урошевац 2 , и многе друге активности и приправности команди и јединица ЈНА.

У време распада СФРЈ, као најстарији официр у 42. корпусу, пошто се генерал-командант није вратио после обиласка породице у Сарајеву а начелник Штаба почео да формира македонски Кумановски корпус, командовао је успешним премештањем Корпуса са територије Македоније на територију Републике Србије. То је било, уједно, његово друго напуштање територије садашње Северне Македоније, условљено „вишом силом“ најблаже речено.


Дане у пензији је проводио у Лесковцу, где је остао да живи са мојом мајком и сестром.


У јесен 1998.године, у време када је било све изгледније да следи агресија НАТО на Савезну Републику Југославију писмом се обрати комнданту Треће армије изразивши чврсту намеру да се
стави на располагање Војсци. Одговор је био уопштен, да је командант примио моје писмо и да ће ме позвати на разговор, када се зато створе услови.
У јануару 1999. године, поново је послао писмо, овај пут новом команданту 3.армије, генералу
Павковићу. Убрзо је добио следећи одговор:

„Господине Петковићу, са великим задовољством прочитао сам Ваше писмо и, у име војника и
старешина који су непосредно учествовали у сламању кичме шиптарског сецесионистичког покрета,
захваљујем Вам на топлим речима.
Уверен сам да највећи део пензионисаних старешина у Лесковцу, као и Ви, испољава највиши степен
патриотизма и тиме значајно доприноси јединству српског националног корпуса, које нам је тако
драгоцено у овом историјском тренутку.
Дубоко уважавам Вашу понуду да нам се придружите у тој борби и будите уверени да ћемо то и
учинити када реална ситуација то буде захтевала, а дотле од Вас очекујемо да максимално
допринесете хомогенизацији људи у вашој околини на светој идеји очувања нашег Косова и
Метохије, као услова опстанка наше отаџбине Републике Србије и СР Југославије.”


Рат је почео 24.03.1999.године, а већ следећег дана отишао је у Команду војног одсека Лесковац да се пријави, као добровољац. Уз нека неразумевања надлежних за тај поступак али и помоћ својих некадашњих колега, професионалних војних лица, успео је да пребазиђе објективне али још више субјективне потешкоће, евидентиран је, задужио униформу а 03. априла, после телефонског позива,  јавио се у Команду армије, где му је саопштено да ће бити заменик команданданта Центра за прихват добровољаца. Ратни април је провео на тој дужности и, када није био ангажован у Центру, на Командном месту 3. армије.

У раним јутарњим сатима 03. маја јавио се начелнику Штаба Команде 3.армије, генералу Стојимировићу, који му је саопштио да иде у 125. моторизовану бригаду, на нову дужност. Уследио је пут до Приштине, где се касно после подне, јавио команданту Приштинског корпуса, генералу Лазаревићу, који га је, уз речи добродошлице и кафу и сок, упознао укратко са задатком: Идете у 125. мтбр, у Дечане. Командант је пуковник Живановић. Бићете на Командном месту бригаде, тако да командант и начелник Штаба, пуковник Николић, могу бити у јединици, а да рад на КМ буде организован. 
Пут је настављен сутрадан, до коначног доласка у Дечане и упознавања са командантом Бригаде, пуковником Живановићем. Након целоноћног упознавања са распоредом и задацима Бригаде, као и са борбеним документима, на јутарњем реферисању командант Бригаде га је представио својим сарадницима: „Од данас, у саставу команде бригаде је и пуковник Стојадин Петковић.

Његов задатак ће бити организација живота и рада на Командном месту, односно ред, рад и дисциплина, тако да ћемо ја и начелник Штаба, имати више времена да будемо у јединицама. Поред тога, извршаваће и друге задатке, које будем наредио. Његова наређења сматрајте, као да сам издао ја или НШ. То се односи и на Позадинско командно место. Ову одлуку, пренесите свим командирима и командантима јединица.”


Боравак у 125. мтбр на КиМ био је боравак у жижи догађаја, ратних збивања, тешких и сурових дана и ноћи. И сваког дана исти задатак: одбрана свете српске земље, заштита људских живота, што више уништити шиптарско-терористичке снаге.
Свакога дана исти задаци, планирани рад, али различити догађаји и збивања. Да у оперативној сали, није било исписано, који је дан рата, не би знали ни који дан, ни који је датум. Знали су једно: можемо и може се, што је увек истицао командант Армије.


Након усвајања Резолуције СБ УН 1244 и потписивања Војно-техничког споразума, добио је задатак да у улози НШ, са групом старешина 11. јуна оде на нову локацију и изврши све припреме за развођење, прихват и смештај јединица Бригаде по рејонима размештаја.
На новој локацији, у Гарнизону Крушевац, стајао је у строју 125. Моторизоване бригаде када је одликована Орденом народног хероја, а два дана касније, 18. јуна 1999. Године „демобилисан“ је и вратио се кући, у Лесковац.


У оцени рада, коју је добио на крају ратног пута, пише између осталог и да се ради о личности високих моралних квалитета и позитивних карактерних црта.

Ко је пуковник Стојадин Петковић?


Официр који је припадао плејади оних којима је дужност била на првом месту, јер је то није било само професионално ангажовање већ нешто више – војни позив. То је подразумевало стално учење, сталну анализу искустава и примену у извршавању наредних задатака. То је подразумевало и одвојеност од породице, даноноћни рад, непознавање викенда и празника.

Био је строг, по некад прек али правичан. Кроз своју каријеру, нарочито од чина мајора па надаље, сретао сам његове некадашње потчињене старешине који су ми долазили у контролу или другим поводом у јединицу. Од сваког сам чуо о његовој строгоћи и бескомпромисности али ни један од тих официра никада није покушао на неки начин да му „врати“ преко мене, да се освети, са задршком.


Напротив…


Посебно место у његовом сећању имали су дани рата 1999.године и људи са којима је тада делио добро и зло. О сваком и за сваког је имао лепу реч, почев од генерала Павковића, Лазаревића и Живановића до војника 125. мтбр.
На дан када сам унапређен у чин пуковника послао сам му следећу поруку: Господине пуковниче, данас сам Вас достигао по чину, за неки дан и по завршеној школи - али сте као официр недостижни.


Преминуо је, изненада, 2005. године, два дана после 67.рођендана.