Рејон карауле Годен

25. јануар 1999. 06:00ч

 

Коначно ми стиже смена и завршавам стражу на караули. Улазим у оружану и скидам опрему са себе. Мислим се, заврших и ову ноћ. Идем на доручак па у кревет. Војска која иде на заседе већ доручкује. У трпезарији граја војника, а један ми добацује: „благо теби, сад у кревет“. Помислих - да знаш да једва чекам. Само што сам почео да једем у трпезарију улази „Поп“. Гледа у мене и нареди:

- Војниче узимај опрему. Идеш у заседу јер је један војник болестан.  

- Господине капетане, ја сам сад завршио стражу, одговорих му.

- 'Ајде, спаваћеш у земуници. Имаш цео дан до заседе.

- Разумем!

Мислим се, „јеботе које сам курате среће“. Још ако идем са њим у заседу - сјеб'о сам се. Лакнуло ми је кад сам схватио да идем са водником „Морнаром“. „Хајде мали, само тебе чекамо" рече морнар са смешком.

Када сам схватио да „Поп“ буди слободну војску да иду у шуму по дрва, помислих „још сам добро и прошао“. После неких сат времена стижемо до земунице на заседном месту Д1/4 - популарној „четворци“. Ту се поздрављамо са заседом која је дежурала претходна 24 сата и они полако крећу ка караули. Знао сам ја да ту нема спавања.

Дан пролази у скупљању дрва за бубњару која нас греје у земуници и суши опрему мокру од кише која је падала цео дан. Време пролази у зајебанцији и дружењу. Морнар заједно са нама одлучује да у заседу кренемо од 18:00 часова - по три човека у четири смене по 3 сата. Прву смену чинимо Дуда, ја и још један војник – не сећам се тачно који. Морнар ме је ставио одмах у прву смену да бих се наспавао и одморио.

Заседно место је 15-ак метара од земунице. На раскршћу путића који су чинили лавиринт стаза по давно посеченој храстовој шуми која се претворила у џунглу новоизраслих стабала. Дуда је прекопута мене у стојећем рову са „цецом“ и неколико упаљача са „МРУД-овима“ и пази на стазу која долази из Албаније. Из мог рова се виде све стазе, али приоритет су ми две стазе из правца Метохије. Трећи војник је удаљен од нас и он пази на сам прилаз земуници са леђа. Хладно је. Киша се претвара у снег који све јаче пада. На грудобран постављам борбени прслук. Oквире пушке вадим до пола. Навлачим белу маскирну навлаку за униформу, пуним пушку и стављам је испред себе. Рутина... Неколико размењених речи са Дудом и тишина.

Снег је све јачи и добро се забелео. Поред мене пас Астор који је толико стар да док дише буквално хрче. Ноћни ИЦ уређај ми помаже да стазе видим као на длану, али све јачи снег омета и заслепљује поглед кроз њега. Време лагано пролази...

Око 19:00 часова долази Морнар да види да ли све у реду. После неколико размењених реченица одлази назад. Време буквално стоји, а ја све уморнији и поспанији од непроспаване ноћи. У џепу ми је сат који сам скинуо пошто бљеште бројеви и казаљке на њему. Све чешће посежем за њим, али као да су се казаљке замрзле. Реших једно време да не гледам на сат...

После неког времена узмем ИЦ уређај и прегледам стазе. Рекло би се све чисто - колико могу да видим од бљештавила које прави снег. Посежем за сатом из џепа, а он ми испада у блато под ногама. Флуоресцентни бројеви који светле ми помажу да га брзо нађем у мрклом мраку. Срећа па не погледах у сат него инстинктивно се подигнух и погледах стазу испред себе... Адреналински шок!!! Испред мене на неких десетак корака, а свега 3 метра иза леђа Дуди стоји човек у полусавијеном ставу. Иза њега још једна силуета човека. У милионитом делу секунде хиљаде мисли - „јебо те, Шиптари!!!“. Срећа, нисам се „замрзао“ већ узимам пушку која је већ била напуњена и откочена. Нисам хтео да рескирам - повлачим кочницу на доле и тако пребацим на појединачну паљбу. Јеби га - помислих. Тај звук кочнице преплаши Шиптаре и окрећу се назад. Почињем да пуцам... Не знам тачно колико. Четири-пет метака појединачно, а онда пребацујем на рафално. Пуцам по стази која је равна сигурно 30-ак метара, па скреће на десно. Контам, погађам их сигурно! Дуда окреће „цецу“, али пуца на погрешну стазу. Његови куршуми ми пролазе испред носа по стази десно од мене. Празним оквир и вичем: „иза Дудо, иза тебе“. Пуцам још један рафал од 15-ак метака. Дуда конта где пуцам, окреће „цецу“, коси све пред собом и прави ливаду. Настављам још један рафал док нисам испразнио и други оквир. Дуда престаје да пуца и пита:

-Шта се дешава?

-Шиптари, јебо те!

Тајац! Дотрчава до мене водник Морнар. Пита ме шта се десило и ја му говорим. У први мах ми не верује. Одлази до места где сам их први пут видео и спази трагове у снегу. Трчећи се вратио код мене у ров. У моменту се створи цела заседа иза мог рова. Водник одлучи да држимо заседу нормално до јутра, а када се раздани ићи ћемо да погледамо. Погледам на онај сат - 20:10. Морнар нареди: „Нова смена. Вас двојица у земуницу!“. Не желимо да одемо. Препричава се догађај осталима. На крају одлазимо у земуницу уз Морнарово дато обећање да ујутру идемо прво нас двојица са њим да претражимо терен. 

У земуници мук. Уплашио сам се, али само због тога што су пришли Дуди на два, три метра. Питао сам се шта би се догодило да сам погледао на јебени сат, да се нисам одмах подигао... Не смем ни да помишљам шта би било.

Нема спавања до јутра. Ситуација се препричава до зоре. Ујутру крећемо стазом... На пар метара од Дудиног рова, из снега који је до јутра нападао до колена, вири нога. Чистимо снег. Онижи, проћелави човек у фармерицама и тексас јакни са крзном лежи са прострељеним вратом - мртав! У руци му Колт 357. На дрвеној ручки урезан црни двоглави орао и ОВК знак. Крећемо даље - снег се црвени од крви. Мало даље од њега налазе се носила која су направљена од два коца и ћебета. Мислим - јебо те, па ови су се у току ноћи враћали по њега, али нису смели да приђу опет толико близу. Настављамо и пратимо крвави траг до прве куће у селу Годен. Улазимо у њу, а домаћин признаје... „Тако ми Бога, били су код мене синоћ. Било је неколико њих. Било је рањених. Тражили су ћебад, чаршаве, завоје - било шта. Покупили су шта су хтели и отишли.“

Ту већ стижу и остали са карауле, из Ђаковице, војна полиција и не знам ко све не. Наредба - војска из заседе правац караула, а остали настављају претрагу терена.

Стижем на караулу и чистим оружје. У просторију улази заменик команданта 53. граничног батаљона. Честита нам. Пита јесам ли добро и да ли је све у реду. Кажем да јесам, и стварно сам био мртав хладан јер ваљда још нисам биш свестан шта се десило. Рече мајор да цела заседа има наградно по 5 дана, а Дуда и ја по 7. Дозива ме везиста и каже да хоће Морнар да ме чује. Питао ме да ли сам добио наградно. Говорим му да јесам. Он каже: „Е па није 7 него 14“. Нашли смо још једног мало даље од оног првог - само се бацио у жбуње и затрпао га снег. Црна ОВК униформа и калашњиков. Погођен је са леђа у пределу груди. Каже Морнар касније у сали: „Мали опасан си стрелац у мраку. Један у врат преклан, другом отворио грудни кош“.

Тако се то заврши...  Ето... Било је касније још заседа, патрола... Касније крену и НАТО агресија. Срушише нам бандити авионима и караулу. Распоредисмо се по положајима дуж граничне линије. Одбисмо неколико жестоких напада терориста из Албаније... До повлачења је било још много дешавања.